Politi?ka jedan poredak stabilnim. Stabilnost jednog poretka zavisi

Politi?ka teorija se od
svog nastanka bavi pitanjem poretka  pokušavaju?i da definiše šta odre?uje
politi?ki poredak i koji uslovi ?ine jedan poredak stabilnim. Stabilnost jednog
poretka zavisi od na?ina na koji se taj poredak legitimiše i koliku legitimnost
on uživa od strane svojih ?lanova. Ono što se postavlja kao izazov je kako u
modernim pluralnim društvima  koji ?ine
razli?ite društvene grupe prona?i legitimacijsku formulu koja ?e biti izraz ,,volje svih
pripadnika jednog društva”. k1 

Ovaj rad teži da odgovori
na slede?a pitanja: Šta je legitimacija u deliberativnom procesu? Da li je
racionalna argumentacija jedini validan na?in u?eš?a u deliberaciji? Da li je
ponu?eni deliberativni proces inkluzivan? Na ova pitanja ?u odgovoriti
predstavljanjem modela deliberativne demokratije koju nudi Habermas da bih
ponudila kritiku njegovog deliberativnog procesa od strane teoreti?arki Nancy
Fraser i Iris Marion Young. Cilj rada je da pokaže da deliberativni proces
pored uticaja gra?ana na zakonodavni proces treba da teži me?usobnom
razumevanju gra?anja njihovih identiteta i razlika, i sa druge strane treba da
omogu?i preispitivanje svih vidova pot?injavanja u kojem gra?ani mogu da se
na?u.

Your time is important. Let us write you an essay from scratch
100% plagiarism free
Sources and citations are provided


Get essay help

Tri normativna modela
demokratije

Ispituju?i
tri normativna modela demokratije: liberalni, republikanski i deliberativni,
Habermas suprotstavlja osnovne premise na kojima se konstituiše politi?ka
zajednica pokazuju?i u ?emu se deliberativni model razlikuje od njih. On smatra
da samo prosto agregiranje interesa pojedinaca koji strateški deluju pri
transformaciji svojih privatnih interesa u politi?ku volju. Gra?ani su primarno
odre?eni svojim negativnim slobodama odnosno prostorom koji je oslobo?en od
uplitanja države. Gra?ani se primarnok2 
odre?uju kao tržišni pojedinci koji koriste mehanizme tržišne utakmice kako bi
svoje privatne interese agregirali u odluke administrativnog aparata preko
politi?ke participacije oli?ene u pravu glasa i slobodi govora. Sa druge strane,
republikanski  model politiku shvata kao ,,refleksivni oblik supstantivnog eti?kog života,
naime, kao posrednik u kome ?lanovi donekle usamljenih zajednica postaju svesni
zavisnosti jednih od drugih i deluju?i kao gra?ani u punoj deliberaciji dalje
oblikuju i razvijaju postoje?e odnose uzajamnog priznanja u udruženje slobodnih
i jednakih združenih gra?ana (consociates) pod zakonom.”1
Ono što Habermas podvla?i je da li?ni interesi i administrativna mo? kao na?ini
integracije društva nisu dovoljni. Zato republikanski model uvodi solidarnost
kao još jedan na?in integracije. Praktikovanjem pozitivnih sloboda  kao što je politi?ka participacija mi štitimo
svoja prava jer putem njih sporazumno oblikujemo norme koje su prihvatljive za
sve pojedince u društvu. Za politiku, u smislu prakse gra?anskog
samozakonodavstva  paradigma nije tržište
nego dijalog. Dijaloško shvatanje zamišlja politiku kao sporenje o pitanjima
vrednosti, ne samo preferencija.2 Na osnovu ?ega se deliberativni model razlikuje od
prethodna dva modela? Habermas smatra da ovaj model spaja ono što je najbolje
iz republikanskog i liberalnog modela. Liberali ne mogu društvo graditi samo na
shvatanju pojedinaca kao tržišnih takmi?ara, osoba koje samo postoje u vidu
preferencija i zajednicu vide kao preslikavanje svojih preferencija u politi?ko
telo. Ljudi imaju pored preferencija razli?ite vrednosti koje neguju, pokazalo
se da su ljudi spremni da se odreknu svojih preferencija i da deluju suprotno tržišno-racionalnom
shvatanju zarad nekih vrednosti. Sa druge strane, republikanski model smatra da
zajednica mora da formira politi?ku volju u procesima sporazumevanja, postavlja
model dijaloških gra?ana koji nisu samo skup preferencija ve? i skup vrednosti.
Habermas republikanskom diskursu zamera njegov komunitarni izvor. Argument
komunitarizma je da se u dijaloškom posredovanju politi?ka zajednica pita o
zajedni?kim vrednostima i o zajedni?kom identitetu. Samo kroz proces
sporazumevanja mi otkrivamo te dve vrste zajedništva. Dakle, diskurs je
posrednik kojim zajednica odgovara na pitanje ko ?ini tu zajednicu, koje su
njene vrednosti i koje je njeno zajedni?ko dobro. Eti?ki diskurs, kako Habermas
smatra ne ispunjava svoju funkciju u zakonodavnom procesu. Pitanje koje ima prvenstvo u zakonodavnoj politici ti?e
se toga kako se stvari mogu urediti u jednakom interesu svih.3 Deliberativni model sažima dijaloški sadržaj koji nudi
republikanski model i proceduralni koji je predstavljen liberalnim modelom. Legitimitet
ne može da se zasniva samo na agregaciji interesa ili samo na eti?kim
uverenjima kao što ova dva modela pretpostavljaju ve? demokratska uspostava
volje mora da po?iva na fer procedurama koje u procesima razumevanja,
argumentacije i pregovaranja, gde se gra?ani pitaju o normama koje društvo želi
da uspostavi tako da su one u interesu svih. Krajnji cilj diskurzivnih
procedura obrazovanja demokratske volje je njihova implementacija u zakone ?iji
legitimitet po?iva na tome da su sa njima saglasni svi na koje ti zakoni uti?u
jer su rezultat diskurzivnih praksi.

 

Izvor legitimiteta u
Habermasovoj teoriji  idealni jezi?ki
diskurs

Da bismo objasnili
na?in kojim jedan zakon postaje legitiman, procedure koje taj postupak zahteva
i kako se model koji nudi Habermas razlikuje od drugih ispita?emo pojam zakona
i normi, zatim koncept javnosti i deliberativnu demokratiju kao važne postulate
Habermasove teorije.

Što se zakona ti?e
Habermas pokušava da na?e na?in kojim zakoni u modernom pluralnom društvu, gde
ljudi imaju razli?ite identitete, poti?u iz razli?itih kultura i imaju
razli?ite koncepcije o tome šta je dobro i šta ?ini zajedincu stvaraju svoj
legitimitet. Naime, zakoni su u predmodernom društvu svoj legitimitet zasnivali
na religijskoj osnovi koja je prožimala sve aspekte života. Kako u modernim
društvima legitimitet ne može da po?iva na religijskom ili metafizi?kom
objašnjenju, postavlja se pitanje na koji na?in ?lanovi jedne zajednice
razli?itih društvenih grupa daju svoj pristanak zajednici. Habermas smatra da
su pozitivni zakoni neophodni za jedno društvo. Rekonstrukcija zakona
funkcioniše kao objašnjenje zna?enja.4
Zakoni nam govore šta je u društvu prihvatljivo, a šta zajednica smatra kao
nepoželjno ponašanje koje zahteva sankciju. Zakoni imaju tu vrstu snage da
formulišu zna?enja, rešavaju konflikte u društvu i da predstavljaju na?in
legitimisanja poretka. Veza izme?u zakona i politike je kako Habermas smatra
takva da ,,politi?ka mo? nije eksterno usaglašena sa zakonom ve? je
pretpostavljena zakonom i sama se uspostavlja u obliku zakona”5 . Politi?ka
mo? se po ovom autoru deli na komunikativnu i administrativnu mo?. Zakon se u
ovakvoj koncepciji vidi kao medijum ili spona izme?u ove dve vrste mo?i.
Komunikativnom akcijom se dolazi do zakonskih predloga koji se kasnije
institucionalizuju. Ali, kako znamo da je zakon legitiman i zašto nam je
neophodna komunikativna mo? da bi on to postao? Habermas pod legitimnim zakonom
smatra takav zakon koji je zavredio pristanak svih onih na koje taj zakon uti?e.
Legitimnost zakona se izvodi iz onoga što Habermas naziva diskurzivnim
principom. Pored njega postoji i princip univerzalnosti koji se ti?e
odre?ivanja uslova za nepristrasno prosu?ivanje . Da bih bolje objasnila na?in
na koji deliberacija stvara legitiman zakon nepohodno je da uvedem još neke
pojmove kojima se ovaj autor bavi. Sistem prava koji po?iva na etici diskursa
isti?e važnost saradnje pojedinaca i njihovo uzajamno priznavanje. Ovo za
Habermasa predstavlja rešenje stabilnosti u društvu koja se ne bi iznova morala
graditi. Da bi jasnije predstavio svoju poziciju analizirao je odnos izme?u
narodne suverenosti i ljudskih prava. Ako se legitimacijska formula odnosi na
samo jedan od ova potonja dva aspekta onda govorimo u slu?aju ljudskih prava o
skupu individua, interesno opredeljenih gde je vrlo teško donositi zajedni?ke
odluke. Narodna suverenost, sa druge strane, može postati oblik tiranije ve?ine
nad pravima pojedinaca. Ova dva koncepta bih povezala sa Habermasovim vi?enjem
privatne i javne autonomije. On smatra da se kao i koncept ljudskih prava i
narodne suverenosti i ove dve vrste autonomije nalaze u korelaciji to jest da su
me?usobno povezane i isprepletane. Dakle, privatna autonomija se ostvaruje kroz
javnu autonomiju, jer privatna autonomija nudi okvir koji mi kroz javno delanje
tj. kroz kanale koriš?enja javne autonomije štitimo. Ljudska prava i narodna
suverenost kao tako?e, dva me?uzavisna pojma, ne predstavljaju sama po sebi
izvor legitimacije zakona ve? se ta legitimacija postiže kroz diskurzivnu
praksu kao njihovog povezuju?eg ?inioca. Izvor legitimiteta je diskurzivna
praksa, gde se razložnim i argumentovanim putem svi akteri na koje se norme
odnose nalaze u odnosima razumevanja i saradnje kako bi odredili zajedni?ko
dobro. Diskurs predstavlja prostor refleksivnog i intersubjektivnog delovanja
gde se racionalnim, argumentovanim na?inom opravdavaju stavovi i postiže konsenzus.
Karakteristike idealnog jezi?kog diskursa su: 1) racionalan, što zna?i da samo
argument zasnovani na racionalnoj osnovi imaju u?eš?a u diskursu, u tom smislu
diskurs ne prepoznaje emocije, iracionalnost, ne prepoznaje druge oblike
iznošenja stavova osim argumenata tako da u njega ne spadaju narativi, pri?e,
iskustva-u ovoj praksi pobe?uje samo bolji argument; da bi se formirao
racionalni argument u?esnik u dikursu mora da raloge zbog kojih smatra svoj
stav ispravnim 2) promoviše inkluzivnost, politi?ku jednakost: diskurs je
inkluzivan jer u njemu u?estvuju svi oni koje se stvaranje neke norme ti?e na
taj na?in što ona uti?e na njihove živote, zatim jasno je da je diskurzivna
parka mogu?a samo izme?u slobodnih i jednakih ljudi koji su spremni da poštuju
i saslušaju tu?e argument 3) u diskurzivnoj situaciji pored jednakog glasa,
toga das vi relevatni u?esnici imaju pravo u?eš?a bitno je naglasiti da svako
ima pravo da izrazi svoje iskreno mišljenje i poslednje 4) diskurzivna praksa
ne prepoznaje nijednu vrstu prinude, ta?nije same diskurzivne procedure su
oslobo?ene toga;  u?esnici su slobodni i
u izboru teme i u izražavanju mišljennja.  Za Habermasa javna sfera je klju?na arena u
kojoj se civilno društvo nalazi kao kriti?ar države. On naime liberalnu javnu
sferu uzima kao paradigmu, isti?u?i njen emancipatorski i kriti?ki karakter.
Deliberacija u javnoj sferi kao takvoj okuplja sve relevantne aktere koji u fer
i slobodnoj argumentaciji formiraju norme koje država treba da
implementira.  Javna sfera je prostor gde
gra?ani realizuju svoju javnu autonomiju, to je prostor gde gra?ani razmenom
razloga sti?u informacije, menjaju mišljenja da bi postigli me?usobne odnose
sporazumevanja koji se realizuju u zakonima koji svoju legitimnost crpe upravo
iz procedura ustanovljenih u javnoj sferi i deliberaciji.

Dakle Habermas pokušava
da ponudi model koji pored instrumentalne poseduje i dijalošku stranu u cilju
da privatni gra?ani putem javne autonomije uti?u na stvaranje normi u svojoj
zajednici. To je mogu?e, po ovom autoru, ako slobodni i jednaki gra?ani u
javnoj sferi preko argumentovanih stavova iznose razloge za stvaranje nekih
normi. Kvalitet deliberacije dakle po?iva na mogu?nosti u?estvovanja,
me?usobnog informisanja, zatim upu?enosti u posledice što samim tim daje
legitimitet zakonodavstvu jer je prositeklo iz legitimnog zakonodavnog procesa
gde su norme prihvatili svi oni kojih se te norme ti?u. Inkluzija, slobodna
razmena argumenata, jednakost u?esnika, mogu?nost da svako postavi pitanje, da
mišljenje i formuliše agendu su osnovni kvaliteti deliberacije.Dobra
deliberacija otvara arene dogovora i razjašnjava preostale arene konflikta. 6 Ja
?u preispitivati kvalitete kao što su inkluzija i razmena argumenata kako bih
pokazala kako Habermasove deliberativne procedure zahtevaju korekciju.

Inkluzivnost
deliberacije-kontrajavnost

Habermasova javna
sfera, kako Nancy Fraser navodi predstavlja post-buržujsku javnost. Naime kao
što sam navela, javna sfera Jirgena Habermasa se utemeljena na liberalnoj
koncepciji javne sfere, gde ovaj autor isti?e njenu inkluzivnost, kriti?nost
prema tradicionalnom autoritetu i državi. Ono što Fraser zamera je to što
ovakva koncepcija javnosti po?iva na muškoj dominaciji, jer kako istorija
pokazuje liberalna javna sfera je apsolutno isklju?ivala žene. Zato ona nudi
alternative u vidu kontrjavnosti.  Farser
smatra da  su kontrajavnosti ,,prakti?no
od po?etka osporavale isklju?uju?e norme gra?asnek javnosti razara?uju?i
alternativne stilove politi?kog ponašanja i alterantivne forme javnog govora”.7
Isti?u?i ?etiri pretpostavke tipi?ne za buržujsku javnu sferu: 1)društvena
ravnopravnost nije neophodna za politi?ku demokratiju; 2) poželjnija jedna
sveoubhvatna javna sfera, više javnih sfera radi na štetu demokratije; 3)
diskusija se ti?e javnog dobra, privatna pitanja i interesi su isklju?eni; 4)
da demokratska javna sfera zahteva jasne granice izme?u države i civilnog
društva;

Farser
isti?e da u modernim stratifikovanim društvima kako bi se izbegla dominacija
jedne grupe nad drugom, koja je karakteristi?na za liberalnu javnu sferu, treba
da postoji više javnosti ili javnih sfera. Nemogu?e je gurnuti pod tepih
društvene nejednakosti, a dok one postoje ,, deliberativni procesi ?e imati
tendenciju da koriste samo dominantnim grupama”.8
Zato je neophodno da postoji više javnih sfera ili više ,,paralelnih
diskurzivnih arena u kojima ?lanovi nedominantnih grupa pronalaze i artikulišu
kontradiskurs, što zauzvrat dozvoljava formulaciju opozicionih tuma?enja
njihovih identiteta, interesa i potreba”.9  

Kontrajavnosti su arene gde deliberacija dobija svoj inkluzivni
karakter, jer ?lanovi grupe nisu optere?eni društvenim nejednakostima, koje u
jednoj javnoj sferi imaju dominantan karakter. Kvalitet deliberacije nužno
zavisi od njegove inkluzivnosti, ali inkluzivnost sa sobom povla?i još neke
bitne kvalitete. Naime inkluzivnost treba da podstakne bolju raspravu.
Kontrajavnosti omogu?avaju rekonstrukciju pojmova zbog kojih su odre?ene grupe
pot?injene. Na taj na?in deliberacija dobija svoj pluralni karakter i
predstavlja mesto gde su gra?ani ,,privremeno” jednaki.  Na kraju Fraser pravi razliku izme?u tela
koja stvaraju politike i tela u kojima se formira mišljenje i smatra da se ne
mogu primeniti ista ograni?enja na ova tela. 
Autorka smatra da javna sfera treba da preispituje pojmove kao što su
rod, ravnopravnost, intima, ali prema njoj ovo ne implicira kontrajavnosti
imaju ulogu da se njihova deliberacija prevede u zakonodavnu. Javna sfera ima
ulogu da neguje heterogenost preko alternativnih javnosti, ali alternativna
javnost ne ugra?uje svoje mišljenje u zakonodavnom procesu.

Da li je kvalitetna
deliberacija samo racionalna?

Habermasova legitimna
norma je posledica suprotstavljanja racionalno argumentovanih stavova, gde
gra?ani iznošenjem razloga ili premise dolaze do zaklju?ka, kako u
individualnom izlaganju argumenta tako i kolektivni argument ima isti proces
donošenja. Krtika deliberativnog modela se naj?eš?e oslanja na kako se ?esto
isti?e privilegovanu formu donošenja zaklju?aka koja je u svojoj osnovi na
razli?ite na?ine ekskluzivna. Kako Young kaže ,,s obzirom na heterogenost i
složenost sveta i ljudskog života, oblikovanje argument na zajedni?kim
premisama unutar zajedni?kog diskursnog okvira ponekad isklju?uje izražavanje
nekih potreba, interesa i patnju od nepravde jer oni se ne mogu izraziti
operativnim premisama i u tom okviru”. 10
Ekskluzivnost ovog modela o?itavamo u na?inu na koji on favorizuje samo jedan
vid izražavanja politi?kih stavova, argumentovani vid. Ta ekskluzivnost ne
prepoznaje kao što je ve? navedeno druge oblike izražavanja. Kako Habermas
isti?e komunikativna mo? odgovara argumentovanoj igri, dok bi izražavanje
stavova retori?kim putem, neformalnim, putem pri?a bio neki vid strategijskog
delovanja. On to radi jer smatra da nasuprot argumentovanoj raspravi, ovi drugi
stavovi su podložni razli?itim interpetacijama, manipulacijama, da mogu da
stvore okvir za diskusiju koji nije kvalitetan u smislu izvo?enja zaklju?aka sa
kojima su se svi složili. Ipak ako prihvatimo samo ovaj diskurzivni okvir
postavlja se pitanje koliko je on zapravo okvir u kome svi dele jednake šanse
za participaciju. Ve? sam govorila o složenosti i pluralitetu ljudskog sveta,
njihovih vrednosti i identiteta. Neke vrednosti se možda ne mogu argumentovano
predstaviti, ali su bitne za odre?enu grupu. Formalizam koji Habermas
pretpostavlja je odgovaraju?i na?in izražavanja ljudima sa višim nivoom
obrazovanja, ve?im socijalnim kapitalom. Zamislimo raspravu o uvo?enju
deveto?asovnog radnog vremena. Radnik koji bi u javnoj deliberaciji imao
priliku da ispri?a iskustvo osmo?asovnog radnog vremena, bi sa moje ta?ke
gledišta doprineo kvalitetu diskusije. U suprotnom ako ne bi znao da artikuliše
svoje iskustvo u premise iz koga izvodi zaklju?ak sama deliberacija bi delovala
demotivišu?e na njega. Young je istakla nekoliko pozitivnih aspekata retorike u
kvalitetu deliberativnog procesa: 1) Retori?ki pokreti ?esto pomažu da problem
postane deo agende u deliberaciji; 2) Retori?ke tvrdnje i argument mogu da budu
podobne specifi?noj publici i situaciji; 3) Retorika motiviše prelazak sa
razloga ka rasu?ivanju11
Dakle, retori?ko izražavanje može da poboljša kvalitet deliberacije. Motiviše
razli?ite aktere da govore o tom problemu iz svojih iskustava, da govore
emotivno i neformalno. To može doprineti boljem sagledavanju problema. Tako?e
racionalna argumentacija može do?i do razli?itih predloga, ta?nije do više
predloga. Na koji na?in se izme?u njih bira? To je ono što Young isti?e,
retorika može da nam pomogne u deliberaciji. Ako posmatramo Habermasovo
isklju?ivanje ovakvog vida izražavanja, on se plaši da bi on ?esto imao
strategijsku funkciju, da njime možemo da manipulišemo, da nije pogodan za
formiranje generalnog interesa prihvatljivog za sve. Na?ini govora koji nisu
samo argumentovano izlaganje su tako?e podložni odre?enim formulisanjem
pravila. Ali ako su oni isklju?eni iz deliberacije onda kao posledicu možemo da
imamo predlog koji prihvataju oni koji su ispoštovali proceduralan na?in
njegovog donošenja, a da sui z njegovog prihvatanja isklju?eni oni koji nisu
racionalno mogli da artikulišu svoje neslaganje.  Pored retorike, narativni oblici izražavanja
su ono što doprinosi kvalitetu deliberacije. Young smatra da narativi sa sobom
nose neku vrstu socijalnog znanja ,, oni doprinose politi?koj argumentaciji
preko socijalnog zanjanja jer pokazuju koji su verovatni efekti politika i
akcija na ljude sa razli?itih socijalnih pozicija”.12  Young ne isklju?uje racionalnu argumentaciju,
ve? smatra da ona može biti podržana i drugim oblicima komunikacije.  Kako izbe?i manipulaciju u ovim oblicima
izražavanja? Young smatra da više razgovora doprinosi razotkrivanju
manipulativnih strategija ili lažnih iskaza, više razgovora ima mogu?nost
lociranja i ispravljanja takve vrste ,,grešaka” u deliberaciji.

Zaklju?ak

Deliberacija je
predstavljala novu formu odgovora na modern pluralno društvo i na?in na koji se
takvo društvo politi?ki stabilizuje. Na kraju sve se svodi na to kako vidite
društvo i kojim mehanizmom mislite da ono daje legitimitet zajednici? Ja se ne
slažem da je ?ovek samo tržišni takmi?ar ili da je odre?en samo identitetom
zajednice. Isto tako ne mislim da je ?ovek samo racionalan ili iracionalan.
?ovek je i jedno i drugo. Javna deliberacija je mesto gde mora da postoji šansa
da obe prirode ?oveka na?u svoju potvrdu. Pluralno društvo ne može da po?iva na
samo jednom modelu deliberacije. Slažem se da je negovanje razlika uslov
razumevanja razlika, ali i deliberativni process treba da ima pluralnu
strukturu. Zašto argumentovanom predlogu ne bi mogle da prethode pri?e,
iskustva i ose?anja? Racionalna strana se u nekom svom delu zasniva na
iracionalnosti, naš racionalni argument je u mnogome proizvod našeg iskustva i
ose?anjanja. Deliberacija bi mogla da se osloni na neformalni i formalin deo,
koji bi podupirali jedan drugog u predlozima koji bi se izvodili. Neformalni
deo bi omogu?avao u?esnicima da steknu bolji uvid u problem, da shvate položaje
svih drugih na koje ta norma isti?e i da kasnije na osnovu bližeg iskustva
preko neformalnih pri?a izvode argumenti. Takav dvodelni model deliberacije gde
bi oba zahtevala mogu?nost svih da postave pitanje i kažu problem, da se gaji
me?usobno poštovanje bi vodilo ka ve?em razumevanju u zajednici, više bi se
poštovale razlike i bolje bi se razumeli oni koji su u najgorem položaju u
zavisnosti od predmeta o kom se raspravlja u deliberaciji.

Procedure za
definisanje ,,neformalnih” vidova u?eš?a u deliberaciji možda izgledaju
nemogu?e, ali ljudi se prevashodno spajaju na osnovu iskustva. Razumevanje
položaja, razlika i vrednosti jesu procedure retorike, narativa i pri?a. Ose?aj
uklju?enosti u nekoj zajednici jeste izvor njenog legitimiteta na neki na?in.
Uklju?enost kao takva smatram mora da se konstituiše kao pojam od strane same
zajednice u gore navedenom modelu deliberacije. Suština deliberacije je das am
pojam deliberacije proistekne od onih koji u njoj u?estvuju i da za njih dobije
zna?enje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Literatura

1.      Nancy
Fraser, Rethinkig the Public Sphere: A Contribution to the Critique of Actually
Existing Democracy, (Duke University Press, Social Text, No. 25/26, 1990, pp.
56-80)

2.     
Iris Marion Young, Inclusion and
Democracy, (Oxford University Press Inc. , New Yourk, 2000)

3.     
Jurgen Habermas, Between facts and
norms: contributions to the discourse theory of law and democracy, (MIT Press,
May 1996)

Jurgen Habermas, Three normative models of
democra

1 Jurgen
Habermas, Three normative models of democracy, (Constelations Vol. 1. Nr. 1.
April 1994), 1.

2 Ibid.
str. 3

3 Ibid.
str. 4

4 Jurgen
Habermas, Between facts and norms: contributions to the discourse theory of law
and democracy, (MIT Press, May 1996) 132.

5
Ibid. 134.

6
Jane Mansbrige, Using power /Fighting power: the polity, (Democracy and Difference,
Princeton University Press, New Jersey, 1996) 46.

7 Nancy
Fraser, Rethinkig the Public Sphere: A Contribution to the Critique of Actually
Existing Democracy, (Duke University Press, Social Text, No. 25/26, 1990, pp.
56-80) 61.

8  Ibid. 66.

9  Ibid. 67.

10  Iris Marion Young, Inclusion and Democracy,
(Oxford University Press Inc. , New Yourk, 2000) 37.

11  Ibid. 77-79.

12  Ibid. 76.